Dušo moja

padaavala

Roditelji su me učili da ne ulazim u lift sa ljudima koji mi se ne svidjaju.
“Pa šta kao mi stojimo ispred i dodje lift i kako onda da ne udjemo zajedno? Šta da kažem? Izgleda malo glupo…nisam sigurna da li bih mogla to da izvedem.”, kažem im.
“Nije uopšte glupo. Ako ti se neko ne dopada ili ga ne poznaješ, ne moraš nikada sa njim da udješ u lift. Možeš uvek da kažeš naprimer, da ćeš sačekati sledeći.”
Dobro, sa tom rečenicom sam bila zadovoljna. Zamišljam situaciju. Da, da mogla bih to da kažem nedopadljivoj nepoznatoj osobi kada se vrata lifta otvore.

Šesti razred, vratila sam se iz škole. Čeka me poruka da kupim novine. Jesen je, lep dan, nije hladno. Izlazim na ulicu u svom omiljenom zelenom rolka džemperu koji mi je ištrikala baba, crnim somotskim pantalonama, poludubokim oker čizmicama. Glava mi još pomalo vri od prepodnevne nastave…

View original post 1,073 more words

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: